Ћутање

23.11.2021

Да љубав покреће свет,а љубавна поезија греје душу,знају ученици из
домова ученика средњих школа широм Србије који су и ове јесени слали
своје радове у Сомбор,на фестивал љубавне поезије "Иван Пангарић". Међу
њима,својим талентом су се истакле и ученице нашег Дома Дарија Пешић и
Јована Симић, чије су песме ушле у финале фестивала и заслужено ће
красити странице овогодишње збирке песама.

Ћутање

Ћутим. То најбоље знам.

Лаже вас. Она не уме да ћути,
У свакој прилици по коју реч несебично да,
Речима лед око људских срца отопи.
Ових дана јој је ћутање сигурна лука,
Морнари су речи, а нигде морнара,
Бродом својих снова полако се удаљава од отока,
У црвени кофер је све своје закључала.
Узбуђење и страх,
Осећај је тако леп, а стран,
Вешто јој у глуво доба осмех украде,
Протера сан у далеки град.
Ни сама није знала како би га назвала,
Било је то оно нешто, само њено,
Сићушно, крхко као од стакла,
Пред сазнањем других рањиво и снено.
Речи би јој се у устима попут шећера топиле,
Сладак укус тајни на непце остављале,
О томе је желела само да ћути,
Да га увије у свилу, загрли и сакрије.

Ћутим. То најбоље знам.

Јована Симић


Додир исцртан димом

Признајем,
Камених мисли и свилене душе,
Никада нису биле у питању кише
И моја глава није у облацима као што упорно тврдих

Да будем искрена, тамо одакле сам ни нема облака
И баш сам се питала како би се уклопили,
Онако згужвани од силног постојања
И уморни од жеље за истим...

Пробала сам пар пута да их насликам,
Уље на платну....
Само што није било платна...

А па да, ни облака..

Сећам се једног откинутог длана
Он је заправо постојао
Али га такодје никада нисам видела
Запамтила сам само јако дирљив стисак,
Рекла бих помало потресан

А још сам заборавила да кажем да тамо одакле сам уистину не постојим
И да сам само ледени додир на том длану,
У дослуху с гавранима завереник

Онај који не постоји да би што дуже постојао
И дише како не би никада продисао

А сада господо свирачи и улични звиждачи
Забележите мелодију корака
И неизбрисивим резом утисните руке
Склопљене у просту копији казаљки у поноћ,
Онако како само ја знам да постоје,
Онако како заправо не постоје....

Дарија Пешић